Изборник Затворити

Вуку у част

У понедељак, 7. новембра 2022. године у Основној школи „Сава Керковић” у Љигу, ученици шестог разреда обележили су дан рођења Вука Стефановића Караџића. Ученици су се подсетили битних информација из живота и рада реформатора наше азбуке. Такође, своје знање допунили су новим чињеницама и сазнањима и међусобно су размењивали информације.

Вук Стефановић Караџић


Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу, близу Лознице, 6. новембра 1787, у
породици у којој су деца умирала, па је, по народном обичају, добио име Вук како му
вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе, из
Дробњака. Писање и читање је научио од рођака, Јевте Савића, који је био једини писмен
човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због
болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису
учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.
На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког
харамбаше, Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у
гимназију, али је са 19 година био престар. Не успевши да се упише у Карловачку
гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик.
Касније стиже у Београд да упозна Доситеја
Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је
оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу,
која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у
Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у
Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.
Након пропасти устанка, Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у
Беч, где се упознао са Бечлијком, Аном Маријом Краус, са којом се оженио. Вук и Ана
имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија умрли у
детињству и раној младости. У Бечу је такође упознао цензора, Јернеја Копитара, а повод
је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео
са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора.
Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа
књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом
стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У
породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.
Вук је умро у Бечу 1864. године. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897.
године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја
Обрадовића.
Најважније године у Вуковом раду:
 1814. Вук издаје два дела: 1.  Писменица сербскога језика по говору простога народа
написана; 2.Мала простонародна славеносербска пјеснарица
 1815. Народна сербска песнарица
 1818. Српски рјечник
 1836. Вук враћа у азбуку слово Х
 1847. Објављена су четири дела на народном језику
 1850. Књижевни договор у Бечу
 1852. Српски рјечник, друго издање
 1868. Кнежевина Србија званично одобрава Вукову реформу језика

Оставите одговор